Отац Јустин Прву се родио 10. фебруара 1919-те године у селу Петру Вода (Северна Румунија), у једној веома побожној православној породици. На крштењу је добио име Јосиф. Још као дете волео је лепоту православне вере. У манастир Дурау је установљен 1936. године, а замонашен 1939. године, после чега започиње похађати теолошки семинар у манастиру Черника , где је научио светоотачки протумачене догме у формама одређене за литургију, типик, певање псалама, иконографију и апологетику. Непрекидно је био у једном савршеном заједничком славословљу са Црквом, и никада није престао да се труди да научи нешто ново, тако да је и са 94 година још читао не само све светоотачке књиге које су се појављивале, него и оне из културе, историје, философије и политике, продирући у комплексне идеје које је, својим изванредном меморијом, запањујуће брзо и комплетно синтетизовао једном милосрдном ведрином (у исто време и дозом духовитости), које се заиста могу назвати прави афоризми и који најбоље представљају хришћански дух овог народа.

Као свој идеал поставио је испуњавање свих новозаветних порука, мећу којима највећа је љубав, а Бог му је помогао испунити ову своју жељу, тако да је љубав према Богу и људима постала његова основна одлика. Крштење је схватио као позив за испуњење Јеванђеља као служења свим потребама за спасење града или манастира, као јединствену хармонију међу чланова Тела Христовог, Цркву.

Баш зато, попут једног милиона Румуна који преко природног патриотског осећања и племенитост  хришћанства,  прикључили су се Легионарском Покрету , у периоду кад се отац уписао у богословију из Чернике, откривајући да како сви професори, тако и сви ђаци су његови чланови, тако да се и он сам придружио. За своје саученике имао је многе велике оце и архијереје, као на пример: Патријарха Теоктиста, Митрополита Вартоломеја Ананије, Архимадрите: Софијана Богиу-а и Григорија Бабуш-а, Јоасафа Попе и Герасима Иску-а. Његова ревност за студирање теологије га је уврстила међу најбољим ђацима богословије, то се најбоље види у чињеници да је крајем 60-тих година, отац је  предавао догматику, старогрчки језик, француски и њемачки богословима манастира Њамц. После затварања богословије у манастиру Черника, од стране маршала Антонеску-а, отац је продужио студије на семинару из Рамнику В`лчеа, а 1941-ве године у Јашију је  рукоположен за свештеника од епископа Валерија Моглана, викарног епископа  митрополије Јашија. Прикључио се румунској армији 1942-те године као свештеник мисионар на источном фронту, служећи Свету Литургију војницима до 23 Августа 1944 године, после чега се враћа у свој манастир. Отац је постао ктитор 2012 године првог споменика палим румунским херојима у тешким борбама код Пашканских шума, где се налазио у августу 1944 године.

Пoчетком 1946. године наставља студирање на богословију у Роману. Промена политичког режима ставила га је у незгодну ситуацију да као предводник ђака богословије прихвати функцију председника румунско-руске пријатељске асоцијације. Чињеница да се није прикључио ниједној бољшевичкој иницијативи захтеване од стране окупатора, а промовисао је хришћанску и националну едукацију, довела је до његовог хапшења 14 маја 1948. године, и осуду на 12 година затвора. Око ових догађаја, 2008., један новинар је написао: „Легионаризам није био секта; он се у потпуности потчинио Апостолској Цркви, учењима православне вјере и служио је Христовој Цркви преко многих жртви, са ценом живота многих мученика који су предали сав свој живот Цркви и народу. Људе које сам лично упознао у затвору и који су давали своју кору хлеба и скидали са себе одећу за немоћне, не могући гледати страдања своје браће; боље је било да сами умру, него њихова браћа; имали су толике снаге у исповедању вере, не друге него оне православне, да многи од затворских чувара помоћу снаге њихове љубави су постали кротки и остали су неми спред моћи њихове вере.“

Године затвора су биле године непрестаног страдања за Христа, преко свих могућих средстава коришћених од стране режима: глад, хладноћа, мучења, батина, понижавања, ускраћивања сна, светлости, зрака, комуникације. Користећи се радом молитве у тренуцима који су се чинили неподношљиво тешки, током оних 17 година отац је изабрао подвиг ћутања, за разлику од своје чувене браће у страдању за Христа, интелектуалну елиту: Петре Цуцеа, Мирчеа Вулканескуа, Константина Нојке, Даниила Теодорескуа, Думитруа Станилоеа, Илариона Фелеа, Ћорћеа Мануа, Никифора Крајника и многих других – десетковае елите испред његових очију, која је даровала своју љубав проповедајући гоњенима. Ћутећи и слушајући сваког, отац прије свега је научио плакати тајно у свом срцу и сишао је у једну дубину смирења коју наш језик не зна исповедити. Овај период је за њега био затварање којим је почео потпуно да пламти за Богом и упечаћење једне велике духовне тајне која је била посведочена прије свега преко чуда које је Бог преко њега извршио и у годинама слободе, заштићен Богородицом којој је посветио своје ктиторске напоре.

Његово путешествије кроз антихришћанским затворима је било невероватно и зато што је успео да преобрази различита страшна и демонска искуства у прилику за хришћанско усавршавање. Кад је год могао, служио је Свету Литургију на своје груди, причешћујући Светим Тајнама многе затворенике, неки од њих на прагу преласка из овог света. До августа 1949-те био је мучен и испитиван у затвору у Сучави, одакле је премештен у Ајуд, комунистички затвор за интелектуалце. Ту је остао до 1951. када је био послан у логору за принудни рад у Баји Сприе. Ту је остао до 1954. године, када је био премештен у Герли, а после тога у друге затворе. У затвору у Герла, по својим речима: „Нисам више био особа, био сам број, 267. Нису нам дозвољавали да се дозивамо именом; сви смо носили број. Можете ли то замислити?“

Након одслужења затворске казне примљене за веру у Христа 1960. био је питан шта ће радити после ослобођења, одговорио је: „Наставићу служити Цркви онамо где сам стао!“ За овај одговор добио је још 4 године затвора без пресуде, које је одслужио на Дунаву, у страшном логору Периправа. Не би могао истрпети растанак са својом браћом у Христу које је Бог преко мучења позвао к Себи, ако не би му Богородица открила да треба завршити још једно дело пре него што и он прими мученички крај. Ово дело је буђење мученичке и исповедничке савести свих хришћана, чија победа се данас види преко његовог утицаја у целом хришћанском свету. Један други врло важан аспект овог рада се односи на монаштво, коме је донео васкрсење отшелничког карактера Светих Василија и Пахомија, који уједињује човекољубиву, катехетску и духовну страну.

Проповедање покајања, скори долазак Господа и крај света су порука која су пророци, апостоли, сви свети и Сам Господ донели на земљу, ову исту поруку, позив на покајање заједно са Словом Божијим, отац је неуморно проповедао, особито у задњим годинама свога живота. Православље очевих учења, (било она упућена народу, било она пренесена благословом преко његових ученика), су била исто толико беспрекорна колико је била и племенитост његове жртве за народ, тако да гомиле непријатеља су онемеле пред правог слуге Божијег, не налазећи ману у његовим речима и делима.

На кратко време после повратка у очеву кућу, после његовог ослобођења 14 маја 1964, очева мајка, за коју је он сам говорио да “је била света”, представила се Богу, и поштована је и данас од парохијске Цркве. Затим, пошто му је био забрањен повратак у манастир до 1966. године, отац је радио као шумарски радник, годину када је баш на иницијативу официра Секуритате-а који га је надгледао, био је поново примљен у монаштво у манастиру Секу из округа Њамц, где је као своје духовнике имао оца Епифанија Акатринеа и оца Антима Гаинеа, једног преподобног и светог оца који је у лето 1974. године преминуо у наручју оца Јустина, духовника кога је отац увек наводио као пример најаутентичнијег и најузвишенијег монашког живота.

Након што је 1975. године успео да прими дозволу режима за путовање на Свету Гору, због тога што, иако му је било предложено да тамо остане, више је волео да се врати у земљу, власти су га преместили у обавезни боравак у манастиру Бистрица, код Пјатра Њамц. Овде, заједно са другим великим духовницима из онога времена, постарао се за благостање духовности и за хришћанско и национално образовање свих хришћана који су га тражили. Многи су од њих тада изабрали монашки пут или свештенство. Његов углед као добар духовник и вешт учитељ, иако му је донео многе невоље од стране власти атеистичког режима, прославио га је у многим деловима земље и у православном свету, и од тада није престао да расте.

У јесен 1991 године, после кратког враћања у манастиру Секу, дошао је у родно село, Петру Вода, и са благословом Пречасног оца Даниела Чуботеа, тадашњег Митрополита а садашњег Патријарха, поставио темељ мушког манастира, посвећен Светим Архангелима.

У 1992 године, благословом викарног епископа Јашијске Архиепископије, присутног на освећивању Цркве, установио је светогорски типик у Петру Води. Горећа жеља оца игумана је била да се манастир посвети генерацији жртвоване за Христа у затворима, чије мошти почивају у црквеним ћивотима и на манастирском гробљу, као што су: отац Георге Калчу, отац Штефан Марку, песник Раду Џир, Тудор Попеску и остали. Помињући затворске светитеље, рекао је: „Толико ми недостају и толико пуно се радујем на помисао да ћемо се видети, много више него на помисао да ћу видети своје родитеље“.

За кратко време манастир Петру Вода је постао прави светионик узвишеног живота и размишљања који је променио и одуховио целокупни румунски живот. Оаза хришћанске духовне слободе, преко непромењеног чувања православних учења и историјске истине румунског народа, праве од овог манастира јасно сведочанство Божије Воље проповедане и испуњене оцем игуманом Јустином. Изнад свега постарао се да у нама ухвати лик Христов, уједињени као браћа једног истог духовног оца. Љубав оца Јустина за нас, његове ученике, јесте лик и подобије Божије љубави према њему.

У читавом свом ктиторству и служењу отац се особито старао да све ради по типику и са благословом Цркве. За финансирање је користио само донације верних, и то у потпуности, тако да у подизању својих манастира је учествовала читава земља, као један симбол победе Светог Духа и духовног и литургијског јединства чији што вољени пастир је био. Отац је био активно укључен како у најдетаљнијим, тако и у највишим концептуалним аспектима румунског православног живота. Ово је прије свега радио као духовник, али и као ктитор многих скитова, манастира и парохијских цркви у целој земљи. Манастир Светог Јустина Философа и светих румунских мученика, чији  ктитор је био заједно са тројицом преживелим из ондашњих затвора на месту логора за принудни рад из Поарта Албе (Канал), где су нестали толики свештеници, донео му је толику духовну захвалност, да преко овог и Румунија може како доликује прославити своје мученике.

Од 1999 године, почео је да подиже женски манастир у Палтин-у, Петру Вода, манастир је на почетку био основан само на човекољубивом програму (поставши место старачког дома, интерната-школе за децу, лабораторије лековитог биља, медицинских кабинета), али у мери у којој је манастир постао највеће општежиће у земљи, бројећи 170 монахиња, постао је и центар проповеди православне речи, преко рада на светоотачке књиге и апологетска издања, као што је часопис „Atitudini” („Ставови”).

На сваки начин исповедан у Патерику и у сваком тренутку тежио је према Небеском Царству у себи и у свакој особи коју је срео, било непосредно, било кад се за некога молио. Више него било чега је ценио чистоту вере доживљену у чистоти срца, никада не одвајајући праву мисао од светог живота, тако да цели живот постане потврда Евангелија Бога-Слова. Трудио се да се Свето Писмо испуни преко његових дела, и да све у његовом животу служи спасењу људи, како преко труда исповедања речима, тако и преко строгог и непрекидног подвига, подвига већег од природе којег је увећавао све до краја свог живота. У годинама проведеним као игуман, очев свакодневни програм је био:

–    Обавезно учешће на Светој Литургији,

–    14 до 18 сати дневно (!) служење верних који су долазили из целог света са најразличитијим видовима страдања, за које је стално налазио најприкладнији лек

–    Строг пост. Јео је врло мало хране и то касно ноћу

–    Читање молитвеног правила и светоотачких књига

–    Одмор ноћу 2-3 сата

Божија чуда показана преко оца Јустина су небројена, од честих случајева лечења рака, лечења неплодности, егзорцизма најтежих случајева, избављење од дуготрајних и тешких страсти, пуне промене најнесрећнијих карактера, до уобичајених доказа предвиђања и прозорљивости. Знајући очево савршено смирење, које није трпело чути макар једну реч похвале док је још био у телу, сведочанства ових чудеса, тек од сада па на даље могу бити забележена и објављена, али сада са сигурношћу би желео да преко њиховог објављивања да се прослави Име Божије, за радост свих.

Хришћанска визија и благодат дела, речи и живота оца Јустина показали су да је Црква ћивот вечног живота и темељ румунског друштва, имајући део страхопоштовања народа истог као и за велике оце Цркве, као и утицај на јединство и јачање вере румунске земље и народа као и велики правоверни господари. Верујући и Духом Светим прожети лик његове светости остаће вечно у срцима оних којих су га упознали, као најузвишенију и најсветију личност којом је Бог удостојио овај народ.

Као духовник, следећи великом префињеношћу пример Учитеља и Спаситеља нашег Исуса Христа, отац се бринуо једном безгрешном расуђивању и неизрецивом милостивошћу око савршене слободе своје духовне деце, нестављајући никог у шаблон, већ је прецизношћу опажао стање и позив душе онога испод епитрахиља и борио се да на свећњаку стави Божанску светлост коју је Бог запалио у сваком од нас преко Светог Крштења, сведочећи преко свог живота  божанску реч која га је позвала и која и нас зове: „Будите Свети, као што Сам и Ја Свет!“ Задњих 40 дана свога живота је провео мученички и пожелео да буде подстрижен у Велику Схиму истим именом, Јустин. Страшна страдања је поднео достојанствено, у пуноћи благодати, што је свима посведочило да је био Теофор, Носилац Христа, као што је написано: „Онај који је, преко дар благодати, постао једнодушан Богу, и онај који прониче у тајне божанске преко тежње срца свог за Богом, према промисли за заједничарење са Црквом, такав светли и прослављен је на Славу живототворне Тројице у вијек и вијеков. Амин.“ (Преподобни Симеон Столпник, Дивногорац)

Свети преподобни оче Јустине, радуј се, улазећи у радост твог Женика! И будући да си сад задобио смелост великог мученика, пошто си због наших грехова пострадао, моли се да и ми нађемо благодат пред Богом и да нас Његова милост не остави, а да примимо време за покајање пре Његовог преславног доласка. О ти брзопослушниче сиротих, моли Бога да не останемо сами, без тебе, ни у овом, ни у будућем веку, а да у духу љубави свете будемо сви једно, као што си и ти сада једно у Богу. Амин!

Забележили:

монах Филотеј из братства манастира Петру Вода

и расофора Неонила из сестринства манастира Палтин.

Са румунског превео ђакон Жарко Марковски, Букурешт, октобар 2013.